Дај да те љубим,
биће зло и пусто,
љубљени тигре,
чудовиште снено,
дрхтави прсти нек ми опијено и дуго блуде твојом косом густом;
у твоје скуте што миришу тобом дај да сахраним мисли неспокојне,
да сласни задах љубави покојне удишем,
као свели цвет над гробом.
Да спавам хоћу,
да спавам,
па макар и не жив!
У сну слатком попут смрти без кајања ћу пољупцима стрти то лепо тело,
глатко као бакар.

И ништа као понор твог кревета јецање моје неће да успава:

твоја су уста пуна заборава,
у пољупцима твојим тече Лета.
Судбини својој,
одсад својој сласти,
покорићу се ко суђеној коби;
мученик кротки,
који невин доби казну да муке пламте му у страсти,
својој ћу мржњи ја дати да пије Непентес,

отров који дух мој жуди с љупких вршака твојих оштрих груди где никад срце тамновало није!